"PETRE, AKO NAS ČUJEŠ, MNOGO TE VOLIMO" Pastorka Petra Daničića (87), kog je usmrtio pijani vozač, u potresnoj ispovesti za Kurir televiziju
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Petar Daničić (87) preminuo je posle pet dana mukotrpne borbe nakon što ga je u Aranđelovcu udario pijani vozač, za kog je utvrđeno da je imao 2,2 promila alkohola u krvi.
- Njegova pastorka Danica Kontić u potresnoj ispovesti poručuje da ne traži osvetu, već istinu i odgovornost za nesreću.
- Ističe i da Petar nije bio samo žrtva saobraćaja, već čovek koji je godinama pomagao deci bez roditelja i drugima u nevolji.
87-godišnji Petar Daničić preminuo je nakon pet dana borbe zbog teških telesnih povreda koje je zadobio, kada ga je vozač pod dejstvom alkohola udario automobilom 9. oktobra u ulici Vožda Karađorđa u Aranđelovcu. Vozač je odmah zadržan u stanici na trežnjenju, tada je procenjeno da je u trenutku nesreće imao 2,2 promila alkohola u krvi.
Nakon kobne tragedije ispovest za emisiju "Crna hronika" ispričala je Danica Kontić pastorka nastradalog.
- Želim da vam ispričam jednu priču. Priču o čoveku koji mi nije otac po krvi, ali jeste po svemu ostalom - po ljubavi, dobroti, svemu što je učinio za mene i svemu što je učinio za druge ljude. Ovo je priča o mom očuhu, Petru Daničiću, čoveku koga volim kao rođenog oca, jer je on jedini otac koga zaista pamtim. Moj biološki otac poginuo je 1999. godine tokom NATO bombardovanja. Bio je mašinski inženjer i direktor termoelektrane u Obiliću. Prema onome što mi je poznato, stradala ga je ruka dvojice Albanaca koji su radili s njim, a kojima je bio jedan od nadređenih. Bila sam dete kada sam ga izgubila i ostala je praznina koju niko nikada nije mogao u potpunosti da popuni. A onda, negde 2001. ili 2002. godine, u moj život ulazi čovek po imenu Petar Daničić. Nisam tada ni slutila da će mi taj čovek jednog dana postati drugi otac. Nisam znala da će neko koga tek upoznajem postati jedna od najvažnijih osoba u mom životu - rekla je Kontić.
Na Petrova vrata došla je po paketić, a dobila mnogo više
Kako je opisala za Kurir TV, njihov prvi susret dogodio se u njenom detinjstvu, kada nije ni slutila koliko će joj Petar Daničić značiti u životu.
- Bila sam dete bez oca i sećam se da sam otišla na njegova vrata da zamolim za još jedan novogodišnji paketić, jer sam kao raseljeno lice sa Kosova, koje je izgubilo roditelja, imala pravo na pomoć. Moj stariji brat i ja već smo dobili po jedan paketić dve godine zaredom, ali sam ipak otišla da pitam da li mogu da dobijem još jedan. I eto, na ta vrata došla sam tražeći paketić, a nisam ni znala da će mi život preko tog čoveka dati nešto mnogo veće od bilo kog poklona - drugog oca. Za njega to nikada nije bio samo jedan paketić, jedna uplata, jedna pomoć ili jedan završen posao. On je sve to nosio u sebi. Pamtio je njihove priče, njihove sudbine i njihove borbe. Kada čuje da je neko od njih uspeo da stane na svoje noge, da se izbori sa životom i postane dobar čovek, u njemu se ponovo probudi ono što je godinama davao drugima. E, to vam je Petar. Čovek koji je prošao kroz sopstvenu muku, a nije postao ravnodušan prema tuđoj - prisetila se.
Pastorka se prisetila zbog čega Petar Daničić za nju predstavlja mnogo više od dobrog čoveka, a potom se osvrnula na trenutak koji joj je promenio život.
- Čovek koji je mogao da kaže da je i prema njemu život bio nepravedan i da zbog toga okrene glavu od svih drugih. Ali nije. On je izabrao da pomaže. Zato za njega ne mogu da kažem samo da je dobar čovek. On je jedan od onih ljudi zbog kojih poželite da svet bude bolje mesto. Jedan od onih ljudi koji svojim postojanjem pokazuju da čovekova vrednost nije u tome koliko ima, koliko je moćan i koliko ljudi poznaje, već u tome koliko je puta nekome pružio ruku kada mu je bilo najteže. To je čovek koji bi, kada bih se ja pitala, trebalo da hoda ovom zemljom 300 godina i da nas uči. Ne zato što je savršen, već zato što je sačuvao ono najvrednije što čovek može da ima - dušu koja oseća tuđu bol i srce koje nije prestalo da voli, uprkos svemu što je preživelo. A onda je taj isti čovek, koji je toliko puta bio oslonac drugima, došao u situaciju da se sam bori za život. I tu počinje ono što me danas razara - kroz suze ispričala je pastorka.
- Devetog septembra, oko devet sati uveče, u Ulici Vožda Karađorđa, nadomak svoje kuće, na svega stotinak metara od mesta gde stanuje, mog oca je udario automobil dok je prelazio ulicu. Prema informacijama koje imam, čovek koji je upravljao automobilom bio je u alkoholisanom stanju, sa 2,2 promila alkohola u krvi. Još uvek nemam sve odgovore. Ne znam pouzdano kojom se brzinom kretao, ne znam sve okolnosti nesreće i ne znam da li se vozač uopšte zaustavio nakon udara. Ne mogu da govorim o onome što ne znam. Želim da se utvrdi istina o tome šta se dogodilo, a pre svega želim da se čuje kakav je Petar čovek. Bio je teško povređen. Zadobio je brojne prelome. Došlo je do zastoja u radu srca, zbog čega su lekari morali da ga reanimiraju i intubiraju. A krivicu ponekad treba tražiti mnogo ranije - u trenutku kada neko prvi put odluči da sedne pijan za volan. Ali i onda kada mu je, umesto da snosi posledice, omogućeno da nastavi kao da se ništa nije dogodilo. Jer jednom se dogodi ono najgore. Jednom taj čovek ne udari u stub, ne sleti u kanal i ne završi u nečijoj ogradi. Jednom se ispred njega nađe čovek, pešak, dete, neko ko je samo krenuo kući i nije uradio ništa loše - kaže Kontić.
Kako je dodala, dok se njena porodica u bolnici borila sa neizvesnošću, Kontić želi da se ne zaboravi život čoveka koji je decenijama pomagao deci bez roditelja.
- I šta onda? Tada više nema onog: "Ma, pusti ga." Tada više nema onog: "Neće on." Tada jedna porodica čeka u bolnici, moli se za život svog čoveka i pokušava da shvati kako je moguće da joj se svet u jednom trenutku srušio. Ja sada živim tu stvarnost. Ali želim da se vratim na svog oca, jer ne želim da se sve što govorim svede samo na nesreću koja mu se dogodila. Ne želim da Petar bude samo ime u nekom zapisniku. Ne želim da bude samo čovek koji je teško povređen u saobraćaju. Ne želim da njegova životna priča ostane u senci onoga što mu se dogodilo. Jer on zaslužuje da se zna ko je. On je čovek koji je, iako je i sam imao teško detinjstvo, pomagao nama, deci bez roditelja. Čovek koji je znao koliko život može da bude težak, pa je želeo da nekome drugom bar malo olakša njegov. Čovek koji nikada nije tražio da mu se to na bilo koji način vrati. Čovek koji danas, u ovim poznim godinama, plače kada čuje da je neko dete kojem je pomogao uspelo da nastavi život. Znam da život nije uvek pravedan. Barem ja to znam. Znam da dobri ljudi ponekad najviše stradaju. Znam da ne možemo da promenimo ono što se već dogodilo. Ali verujem da postoji Božja pravda. Verujem da čovekova dela ne nestaju. Da sve ono što ostavimo iza sebe ima neku težinu. Da se dobrota pamti i da svako od nas mora da preuzme odgovornost za svoje postupke - rekla je ona.
"Ne tražim osvetu, tražim samo istinu"
Istakla je da joj je najvažnije da se sazna istina o onome što se dogodilo njenom ocu i da njegova priča ne bude zaboravljena nakon samo jednog dana.
- Ne želim nikome zlo. Ne želim da ničija deca ispaštaju zbog postupaka svojih roditelja. Ne tražim osvetu. Tražim samo istinu. Tražim odgovornost. Tražim da se zakon primenjuje jednako na sve. I zato me danas boli nešto što rečima ne mogu da opišem. Ne vidim sada godine, ne vidim broj na njegovoj ličnoj karti, ne vidim čoveka koji je već mnogo toga proživeo. Ja vidim svog oca. Čoveka koga želim ponovo da vidim kako hoda. Da ga čujem kako priča. Da znam da je tu. Da dobijem priliku da mu kažem sve ono za šta čovek ponekad misli da ima vremena da kaže sutra. Zato ovaj snimak i pravim. Ne zato što želim da budem poznata, ne zato što želim da se svađam sa bilo kim i ne zato što želim nekome da se svetim. Pravim ga jer ne želim da se ovo zaboravi. Ne želim da moj otac postane samo još jedna vest koja će trajati jedan dan, dok ljudi ne pređu na sledeću temu. Tako je bilo i sa mojim biološkim ocem - navela je Kontić.
- Ne želim da se Petrovo ime izgubi u nekom zapisniku, statistici ili predmetu o saobraćajnoj nesreći. Želim da se zna ko je on bio, kakav je čovek bio, koliko je dobra učinio i šta mu se dogodilo te večeri. Zato vas molim: nemojte da vozite pijani. Nemojte da zatvarate oči pred tuđom neodgovornošću. Nemojte da mislite da se strašne stvari dešavaju samo nekome drugom. A ako ste u prilici da sprečite da neko svojim opasnim ponašanjem ugrozi druge, nemojte da okrećete glavu. Nemojte da ga štitite zato što vam je poznanik, muž, brat ili otac. Nemojte da mislite da ste mu učinili uslugu ako ste ga pustili da nastavi da vozi pijan. Možda ste mu time učinili najveću moguću nepravdu, jer ste mu dali priliku da ugrozi tuđi život. A možda ste nekoj drugoj porodici oduzeli mogućnost da mirno dočeka svog čoveka kod kuće. Niko od nas ne zna šta nosi sutrašnji dan. Ali možemo da budemo odgovorni danas - apelovala je ona.
Potresnim obraćanjem očuhu, kome želi brz oporavak, Kontić je uputila i apel da se ne zaboravi da iza svake saobraćajne nesreće stoje stvarni ljudi i porodice koje prolaze kroz neizvesnost.
- I sada, na kraju, želim da se obratim svom ocu. Petre, ako nas čuješ, želim da znaš da te mnogo volimo. Bez obzira na krv, ja sam tvoja četvrta ćerka i nikada neću zaboraviti ono što si mi pružio i koliko si mi značio. Znam da si prošao mnogo toga. Znam da si se borio sa životom i da si, uprkos svemu što ti se dešavalo, izabrao da pre svega budeš čovek. Ja boljeg čoveka ne znam. I ne dozvolite da tuđa nesreća postane samo još jedna zaboravljena priča. Jer iza svake saobraćajne nesreće stoji nečiji život, nečija porodica, nečije suze i neko ko čeka da se vrata otvore i da čuje: "Dobro je, preživeo je" - za emisiju "Crna hronika", rekla je Kontić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama MONDO Inc uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs